Šamar
na jutarnjoj buci
zgađen nad svetom
koji dopušta klijanje
prve kože
ispod trulih pora gađenja.
Ljubav postaje mržnja
svaki dodir bolno pražnjenje
pražnjenje zvezda na nebu modrog vriska
isticanje tečnosti iz plitkog reza
(za jači nema snage).
I gde su sada te priče
o palom lišću u mirnoj bašti
o tihim večerama nad spaljenim gradom
nekada davno punim nade.
Neka jedina svetlost postane vatra
neka se vatra istopi u tom sjaju u ustima
a usta pretvore u ovalne prozore broda
koji će daleko stići.
Daleko.
No comments:
Post a Comment